Za razliku od većine ljudi koji su na neki način i ostali u sferi subkulture u kojoj su odrastali, Vlastimir je nakon perioda odrastanja ušao u potpuno nove, neotkrivene vode, kako za njega tako i za Beograd.

Pre gotovo osam godina, početkom 2011. godine, zajedno sa prijateljem otvorio je prvi „fine-dining“ restoran u Beogradu koji je i do dan danas ostao jedinstven.

Nekako logično, na obostrano zadovoljstvo, započinjemo ovu gradsku avanturu, baš tu, u restoranu Homa. 

Sa Vlastom smo se sastali u jutarnjim časovima. Prva kafa je za mnoge Beograđane skoro pa ritual, neki vole da samuju, dok drugi uživaju u dobrom društvu. Nas je ovog puta očekivalo veoma zanimljivo društvo u sjajnom ambijentu.

VP: (smeh) Homa je jedan dečački san. Siguran sam da ne postoji bolji opis ovoga što smo na kraju krajeva stvorili.

Priča je počela dok smo još [MM1] radili zajedno u jednom beogradskom restoranu, počeli smo da razmišljamo o tome kako bismo mi zapravo „postavili“ jedno ugostiteljsko mesto da je naše i da se mi tu nešto pitamo. I tako smo maštali i maštali i, naravno, skupljali hrabrost. Kada danas iz ove perspektive gledam, mislim da je hrabrost bila ta koja nas je i dovela ovde gde smo sada, jer sve te neke ideje koje smo mi imali bile su nerealno postavljene u odnosu na tržište. Nekako mi se čini da na tom početku, osim ideje šta želimo da „kažemo“ nismo imali ništa. (smeh) Mislim da čak ni ovo „HOMA“ na zidu nije postojalo. Homa je postojala u obliku ova tri prazna zida, stakla i betonskog šanka. Ali smo, ponavljam, vrlo hrabro odlučili da je otvorimo. Imali smo ogromnu želju, da ne kažem potrebu, da ovom gradu pokažemo taj „naš stav“ prema ugostiteljstvu, (smeh) da im pokažemo kako se to radi. Zbog svega toga, Homa je na prvom mestu ostvarenje jednog dečačkog sna, a tek nakon toga restoran.

Priznajmo, ne postoji ni jedan dečak koji nekada u svom životu bar na momenat nije maštao kako ima „svoju kafanu“, jer je to tako „kul“.

VP: Prvo, ovaj restoran izgleda kako izgleda, jer ma koliko smešno to sada zvučalo, u datom momentu nismo imali novca za arhitektu. Zato smo dizajneri prostora, kao uostalom i svega ostalog, bili mi. Ipak, iako je situacija bila takva, sve odluke koje su donete vezano za Homu su nekako bile beskompromisne. Uradili smo tačno onako kako smo zamislili i kako smo mi smatrali da treba, iako je to značilo da mnoge stvari moramo da radimo etapno. Ono što je meni potpuna enigma, jeste odakle nam samopouzdanje za tako nešto. Sam sebi čestitam zbog tog stava „MI ZNAMO“.

Baš zbog toga što u samom stvaranju Home nije bilo kompromisa, nije ostavljen prostor da se napravi nešto što na beogradskoj sceni već postoji. Već je data ALTERNATIVA. Dato je Beogradu nešto potpuno novo.

Zahvaljujući tom našem „besnom“ stavu i zbog neverovatne želje sam se i usudio da uložim apsolutno sve što imam u samu ideju o Homi. Naš plan nije bio da napravimo restoran u koji će dolaziti određena klijentela ili ciljna grupa, kako god želiš da to definišeš, već da izrazimo naš stav o ugostiteljstvu. A naš stav je, priznaćeš, u datom momentu bio alternativan u odnosu na ono što je ovaj grad imao da pruži.

Meni je lično bitno da se jednog dana, kad možda ničega od ovoga više ne bude bilo, nađe neko ko će se sećati Home kao mesta koje je nešto promenilo u Beogradu. Nije bitno da li će to biti za 6 meseci ili 6 godina. 

VP: Ne. Nije uopšte bilo razmišljanja na tu temu. Ovaj restoran je napravljen za ljude koji žele da probaju nešto novo. To je bila osnovna ideja koja ona se održala i danas. Mislim da zbog toga mi imamo goste koji su stalni, ali ne u smislu svakodnevnog boravljenja ovde, već u smislu, sad već familijarnih, okupljanja povodom bitnih životnih trenutaka. Homa ponosno može da kaže da postoje gosti koji su ovde bili na prvom sastanku, pa su posle nekog vremena ponovo došli i ovde se verili, ubrzo nakon toga, njihovo venčanje je ovde održano, a nedavno smo slavili i rođenje prvog deteta. Činjenica da su gotovo sve bitne trenutke iz svog zajedničkog života podelili sa nama, čini ih ne samo stalnim gostima, nego i prijateljima. Tako da je Homa restoran stvaran sa ljubavlju za ljude koji prepoznaju iste sisteme vrednosti kao i mi.

Homa je restoran za one koje cene ALTERNATIVU svemu ostalom što je ponuđeno.

Letnja beogradska jutra su veoma posebna, naročito kad je većina ljudi na odmoru, pa su i gužve minimalne. Situacija koja je, u Beogradu, zaista retka.

Sa idejom da iskoristimo momenat „praznog grada“ uputili smo se ka najudaljenijoj lokaciji sa Vlastine mape alternativnog Beograda. Senjak. Fakultet likovnih umetnosti.

VP: Uf. Znaš kako... (osmeh) Mislim da kad malo porasteš, odnosno kad više nisi baš mali, suočiš se sa tim da alternativa, u tom nekom obliku u kakvom je ti percipiraš, istinski ne postoji. Zapravo, mi smo u nekom vremenu u kojem sve što i zaliči na neku alternativu, kad tad biva prinuđeno da napusti te „surove hermetički zatvorene okvire“ i u većoj ili manjoj meri postane „mainstream“. Za mene je najbolji primer toga, razlog zbog kojeg sam ja prestao da izlazim u Beogradu, a nekad sam izlazio mnogo. Shvatio sam da je sve nekako postalo isto. Možda deluje grubo, ali su mesta koja su nekada bila alternativna i drugačija nestala, a mesta koja su ih u tom nekom smislu nasledila alternativna su samo u estetskom smislu. Kulturološka vrednost, da je tako definišemo, ne postoji. Zvučim kao mizantrop, verovatno će mnogima zvučati i da preterujem, međutim, nemam ja problem sa tim KO dolazi, već iz kog razloga dolazi.

Često se to pripisuje jazu među generacijama, međutim ja nekako osećam da se sve to desilo relativno davno. Meni lično deluje kao da je ta pripadnost, koju su na prvom mestu definisale muzika, ali i estetika koja je pratila određeni muzički pravac, počela da nestaje još u „moje vreme“. Zbog toga danas imamo situaciju, da ljude, koji sede u kafani dok im uz zvuke tamburice pevaju na uvce, sretneš dva sata kasnije na rejvu. Što je meni lično, onako iskreno, baš bezveze. (smeh)

VP: Mogu da pričam o alternativi nekad, sa aspekta osobe koja je odlazila na ta kultna alternativna mesta koja više ne postoje. To su bila mesta koja su tada bila primerena mojim godinama. Danas kad vidim svoje fotografije iz tog perioda, bude mi malo smešno. Međutim, po samom mom izgledu odmah se prepoznavalo gde sam pripadao. Tako da ja ne tvrdim da stvari ne treba da se mešaju i razvijaju, evoluiraju, ali pitanje je koliki procenat ljudi bi mene uopšte prepoznao iz tog nekog perioda adolescencije. Ali opet, mešanje potpunih krajnosti, bez kulturološke podloge, ja ne razumem. Niti se osećam prijatno u takvom okruženju.

Posledica svega toga je da je alternativa postala sve ono što je bar malo drugačije od „tržišne“ ponude. Eto i objašnjenja kako se Homa uklapa na toj nekoj beogradskoj alternativnoj mapi. Zaista smo se trudili da to bude mesto koje je potpuno drugačije od svega ostalog što ovaj grad nudi.

Pa eto, možda se danas alternativa svela na „biti drugačiji“.

VP: Moja prva sećanja vezana za izlaske i ekipu vezuju me za ovo mesto. Bile su to neke grozne 90-e, a ovo mesto je predstavljalo oazu u pustinji „šunda i kiča“ i poremećaja sistema vrednosti. Kada bismo došli ovde osećali bismo se kao da smo otputovali negde. Sećam se kako smo moj najbolji drug i ja, sedeli na ovim stepenicama i slušali hip hop na nekom raspalom kasetofonu. Na momente smo zamišljali da smo crnci, no dobro. (smeh) Ovde smo nekako prvi put sanjali i maštali o budućnosti. Ovo mesto nas je izmeštalo iz stvarnosti. Pružalo nam je osećaj da smo u nekoj našoj verziji Beograda, u kojoj ti se niko ne meša ili ti nameće izbore. Beograd po mojoj meri. Šta ću, ja sam čovek koji voli različitosti, a ovo je prvo mesto na kojem sam osetio baš to.

Najveći kompliment koji mogu da dobijem od ljudi koji posećuju moje restorane je da su se osećali kao da nisu u Beogradu. Ne zato što ne volim Beograd, naprotiv, ja obožavam Beograd i nikada ne bih živeo nigde drugde. Već zbog toga što sam uspeo da pružim tim ljudima neku drugu verziju Beograda, a ne sveprisutnu „uniformisanost“.

Da se ne ponavljam, ali da, pružio sam im ALTERNATIVU. (smeh)

Sledeća stanica u našem obilasku je bio drugi restoran čiji je Vlasta jedan od vlasnika, Homa bistrot.

Kako se Homa Bistrot nalazi na Vračaru bilo je sasvim očekivano da se pojavi problem parkinga. Tako da je naš MINI morao biti ostavljen par ulica dalje.

Sudeći po ambijentu i atmosferi, čini se kao da osim imena i vlasnika, ova dva restorana ne dele puno toga. 

VP: Iskreno, kada sam sastavljao listu mesta na koje ću da vas odvedem, Homa Bistrot nije bio na spisku. Moja želja je bila da odemo do Zvezdara teatra i njihovog bife kluba, jer to je mesto na kom sam se upoznao sa umetnošću i kulturom. Stvari koje su tokom 90-ih godina u Beogradu bile, čista alternativa. Međutim, kako su sada letnji meseci, bife nije u funkciji, pa smo na kraju nekako ipak dospeli ovde.

Homa Bistrot. Prolazile su godine i nekako smo do drugog restorana došli prirodnim putem, putem razvoja. Jer smo shvatili da moramo da idemo ili dalje ili ćemo se u nekom momentu urušiti. U samom startu smo razmišljali o konceptu koji osim prepoznatljivog imena, ne treba da deli ništa više sa našim prvim restporanom. Hteli smo da ponudimo nešto drugo, i da na drugačiji način pristupimo ugostiteljstvu u odnosu na ono što smo radili do tad.  Negde smo hteli da ovog puta alternativu pružimo sebi.

VP: Sami počeci stvaranja prvog i ovog drugog restorana su bili potpuno drugačiji. Kada smo otvarali Bistrot, već je postojalo ime i reputacija, tako da je početak svakako bio mnogo lakši. Takođe, to nam je omogućilo i da svemu pristupamo na nov način, tako da recimo na meniju ova dva restorana, osim naše čuvene „saksije“ (smeh), da, mi je mrzimo ali je apsolutno svi drugi vole, (smeh) nema ni jednog istog jela. Koncept, ideja i pristup su zaista bili potpuno drugačiji od samog starta.

Hrana je na prvom mestu mnogo jednostavnija, jedan od kompromisa koji smo ovog puta pristali da napravimo.

To je verovatno i razlog zbog čega postoji mali procenat gostiju koji su vezani za oba restorana i negde ih podjednako posećuju. 

VP: S obzirom da živim na Vračaru poslednjih 15 godina, postojala je doza straha kako će sve to da ispadne. Strahovao sam od raznolikosti ljudi koje na Vračaru možeš da sretneš po kafanama i nisam bio siguran kako ću ja moći da se snađem sa svim tim ljudima.

Dalje, morali smo da smislimo na koji način ćemo se razlikovati od mora drugih vračarski lokala i šta to drugačije (smeh), ovaj alternativno, možemo da pružimo ljudima.

Tim putem smo došli do ideje „hotelskog“ doručka, kakav mi ovde služimo. I iskreno, nisam očekivao da će biti ovako dobro prihvaćeno, jer nisam verovao u to da Beograđani imaju kulturu doručka van kuće, pekare ili klasičnih jela koja se za doručak služe po lokalima.

Međutim, ponovo sam bio prijatno iznenađen na koji način su Beograđani prihvatili NAŠ pristup doručku. Posle toga počeo sam da verujem da je „drugačije i alternativno“ mnogo bliže našim sugrađanima nego što sam mislio do tada.

Odaću vam tajnu. Nakon ovog razgovora smo brzinski isprobali neke od specijaliteta Homa Bistrot-a, a onda smo srećni, nasmejani i punog stomaka nastavili dalje.

Topla preporuka. Curry.

Odmah ispod Kalemegdana, pored austrijske ambasade, u prelepoj predratnoj stambenoj zgradi, skriven u prizemlju, nalazi se restoran Radost. Jedno od Vlastimirovih omiljenih beogradskih mesta.

VP: Prvo, Beograd nije grad koji može da se pohvali time da postoji mnogo mesta gde možeš da probaš nešto novo i zabavno. Mi smo Homu otvorili zbog toga, jel tako? (osmeh) U svakom slučaju ovo je Vegetarijanski restoran, mislim da je možda čak i prvi u Beogradu. Posećujem ga od samog otvaranja. Pored toga što sam negde želeo da podržim ovu ideju i pionirski projekat da ga tako nazovem, iskreno mi se jako dopalo. Nastavio sam da dolazim ovde. Ovde prave moj omiljeni „veggie burger“. Nigde nisam jeo bolji.

Slobodno mogu da tvrdim da je ovo mesto alternativa beogradskom načinu ishrane.

Smatram da je svakoj metropoli potreban bar jedan ovakav restoran, a Beograd ima Radost, i mislim da je to jedini restoran ovog tipa koji se zaista održao, a ne otvorio i ubrzo zatvorio. Radost opstaje, iako je dosta skriven od pogleda. Zahvaljujući kvalitetu koji pruža, ljudi ga pronalaze, i verujem da, uostalom kao i ja, ostaju kao stalni gosti.

Nismo ni primetili, dan je nekako proleteo, a radno vreme se ozbiljno približilo kraju. Kažu, vreme leti uz dobro društvo i lepe teme za razgovor. Zbog prirode naše poslednje stanice, ubrzali smo ispijanje kafe u restoranu Radost, uz obećanje dato sebi, a i Vlasti, da hranu ovde moramo probati prvom sledećom prilikom.

Krenuli smo ka poslednjoj stanici za danas.

Za kraj dana, Vlasta je ostavio, za njega, a možda i za nas, ipak najemotivniju lokaciju. Strogi centar grada. Rajićeva ulica. Zapečaćena vrata kultnog kluba „Akademija“.

VP: Ako govorimo o Beogradu, beogradskom duhu i alternativi, neizostavno je da se pomene bar jedno od tih gradskih mesta, koja su, pored toga što su bila kultna, i trajala. Svedoci smo da se poslednjih deset godina ta mesta jedna za drugim zatvaraju. Neću da se ogrešim o ljude koji se trude da tu scenu ipak ožive, pa je renoviran Dom omladine i SKC i tako dalje. Međutim, činjenica je da cela ta scena, koja je bila naše nasledstvo iz  70-ih i 80-ih, polako izumire.

Zašto sam izabrao Akademiju? (smeh)

Sada sedimo na ulazu kluba ispred kojeg je do pre deset godina vikendom uveče „visilo“ more mladih ljudi. Pri tom, ovaj prostor je u stvari bilo sakupljalište pred ulazak, ne u jedan već u dva kluba. Akademiju i Basement preko puta. Oba kluba su u datom momentu bila dosta alternativna za Beograd. U jednom se puštala elektronika, dok je drugi – Akademija, pripadala malo tvrđem gitarskom zvuku. Isti ili slični ljudi su odlazili i na jedno i na drugo mesto. A ovaj plato je bio ambijent za sebe, na kojem su se svi ti ljudi mešali i družili. Ovde gde mi sada sedimo ljudi su svaki vikend sedeli do zore. Nekada se čak i svirala gitara. Sve to ti je davalo osećaj da grad živi. To je bio duh Beograda, koji se, na žalost, sreće sve ređe.

Siguran sam da ta scena negde i dalje postoji, samo smo je mi nekada doživljavali kao mnogo veću, jer smo mi bili deo toga. Ta alternativna scena je bila naša scena. Međutim, stičem utisak da ljudi koji su danas deo te alternativne scene Beograda, nemaju podršku u zaštiti nasleđa koje je ostalo. Posledica je i ovaj prizor kojem danas ovde svedočimo.

Ulica u građevinskim radovima kojima se ne vidi kraj, vrata Akademije pod katancem, ulaz u Basement izgleda kao da tu nikada nije ni postojao klub. Kultni mural na zidu oštećen, zapostavljen, zaboravljen.

Mene za sam ovaj plato vezuje toliko sećanja, kako na najbolje izlaske, tako i na velike ljubavi. U mom poimanju sveta, raskršće Akademije, Basementa i Knez Mihailove ulice je jedan od simbola beogradske alternative.

I na kraju, treba konstatovati, šteta je što se od ovog poteza, ako već ne postoji mogućnost da se tu nalaze klubovi, ne napravi muzej ili pozornica ili nešto što bi slavilo subkulturu iz koje je proistaklo. Prava šteta.

Sa ovom konstatacijom i setom u mislima smo se rastali. Možda tužan završetak ove šetnje, ali u drugu ruku, verujem, jako inspirativan za sve nas koji smo svoje dvadesete proveli na ovim pločnicima. Bilo je više nego zabavno.